O MENI

 

Dok sam kao mala živela sa porodicom u Kanadi, praksa je bila da deca od kuće nose užinicu u školu. Sećam se da je mama sestri i meni stalno spremala sve tipično srpsko. Jedan dan su to bili uštipci, drugi gibanica, pa domaće lepinjice sa nečim najsličnijim kajmaku… Čini mi se, da je mogla, i kačamak bi nam pakovala da nosimo.
Jednog dana su tako na red došle i – prženice. Iskreno, ni sada mi to nije najomiljenija hrana na svetu.
Taj dan sam sedela za svojom klupom, a pored mene se našla mala Japanka sa savršenim obentom koji je oslikavao lik iz crtaća Pčelica Maja. Preko puta je bila Kanađanka sa nečim što je verovatno u mikrotalasnoj naraslo u nekakvu hranu. Do nje, mali Indus sa nečim gotovo nesnosno jakog mirisa.
I tako ja onda otvorih svoju kutijicu sa prženicama.
Prosto sam se našla u čudu kada su svi odjednom skočili ka meni sa pitanjem: „Šta je to, a šta je to!?“ Čak je i učiteljica prišla onako znatiželjno da vidi šta to zlatno-žute boje gviri iz moje kutijice za doručak.
Tužna ja! Pokušavala sam i pokušavala da objasnim šta je to tačno i kako se pravi, pa kako nema baš pravi naziv na engleskom…
Tek se mala Kanađanka oglasi onako ponosno: „Ha! Znam ja šta je to!“
„Znam i ja“- reče učiteljica. „To je francuski tost!“
I tako moja mala prženica odjednom postade francuski tost.

 

Ne bih vam sada nešto mnogo govorila o sebi.
Inače, zovem se Sara i volela bih da ovaj moj kutak na vebu koji sam se napokon osmelila da uredim bude mesto koje će me opisivati zajedno sa drugim ljudima i stvarima koje volim i cenim, te ćete ga, nadam se, s radošću posećivati.
Na kraju, svaki par očiju će svakog od nas uvek posmatrati i doživljavati na drugačiji način, bez obzira na to ko smo, odakle smo i šta imali u ovom životu.
Poenta je samo da nikada ne dozvolite sebi da mislite da ste samo jedna obična prženica. Ne da prženici nešto fali. Ipak, dobro je imati alternativu, pa ponekada biti i – francuski tost.