Draga Mama


Za sve one koji su me u skorije vreme pitali – da, ja imam i majku.

Iznova čitajući svoje tekstove, shvatam da sam je ipak zapostavila.

Nije opravdanje kada kažem da su devojčice uglavnom više „tatine“.

I da će većina njih mame okarakterisati kao „jedini problem u zivotu“. Ili barem najveći.

Ova moja i dalje ume da me izuje iz cipela kad mi podvikne da se ispravim i hodam polako. I da ne nosim toliko velike i drečave minđuše. Da treba da smršam, ne zbog razmera, već radi zdravlja. Da su kafa, maslinovo ulje i crno vino zdravi samo ako se konzumiraju u normalnim (htela je reći umerenim) količinama. Da ne mlatim toliko rukama kad pričam, da sam lepa bez šminke i da ne umišljam da imam šlogirane kapke.

Kako ću, šta god završila od škole i radila, na kraju ipak živeti od muzike. I da apsolutno treba peglati stvari pre nego što se slože u ormar i da to nije Sizifov posao, iako ću opet morati da ih peglam pre oblačenja.

Da nije trebalo da me puste da se odvojim tako rano od kuće i da se naježi kada čuje primese tog “asfalta” u nekim mojim izjavama.

Da se iskreno nada da ću u životu imati puno para kako bih mogla da priuštim sebi taj luksuz razbijanja čaša na dnevnoj bazi. Da u svakom slučaju treba da budem pažljivija i u pranju sudova i u poklanjanju simpatija. Da utešna nagrada idealne udaje za ambasadora, nije udaja za popa.

Nedavno joj je neko dao da pročita jedan moj tekst. Rekla mi je da se rastužila što za njega nije saznala od mene. I da treba da napišem knjigu.

Priznala mi je da je umela da bude ljubomorna na tatine i moje razgovore do kasno u noć i na naša maštanja tokom putovanja u muzičku školu i na takmičenja. Da je oduvek znala da sam više njegova, nego njena. Da je zamalo umrla dok me je rađala, ali da nikada ne bi uklonila kapilare na licu koji su tada popucali. Da voli svih trideset prstića na rukama i na nogama koje je donela na svet, svaki zubić, mladež i beleg. Svaki par očiju, glas i otkucaj srca. Ali da joj je drago što ipak nisam povukla babin i njen nos, kao burazer.

Da sam i ja nju umela duboko da povredim, ali joj je drago što sam napokon shvatila blago “našeg malog raja” u koji nas je vratila iz Kanade. Da joj je žao što nam ne govori više koliko je ponosna na nas i da je možda time mogla da spreči ili barem malo umanji neke naše nesigurnosti koje su se kasnije izrodile.

Da dobrota i skromnost JESU vrline.

Da treba više da otkrivam ramena, da me “naočari čine produhovljenom” i da bi se prirodna boja kose i guste obrve više slagale sa mojom mediteranskom dušom.

I da, ma koliko familija bila uporna, ipak ne treba da se udajem i rađam pre tridesete. Ili da se ne udajem uopšte, ali da nikako ne dozvolim sebi da ostanem bez deteta.

Da počnem opet da sviram i da više pevam.

Da negujem svoja prijateljstva i da se više družim sa bratom i sestrom, iako smo tri ortodoksno različita sveta. Da ne psujem Boga i Sunce.

Da ne dozvolim svom budućem čoveku da postane zavistan od mene i da se manem ljudi koji su imuni na osmeh, posebno moj, jer sa njima onda nešto nije u redu. Da se ne trudim da “ispravljam krive Drine” i da udovoljavam svima. Da uvek dišem duboko i polako.

Moja mama. Izabela Roselini kojoj oči pošarene kad se naljuti. Na koju sam posebno ponosna, jer bez obzira na teške periode i životne nedaće, nikada nije popila nijedan lek za smirenje. Zbog koje sam dosta dugo kao mala verovala da je reč za šporet Hitler, jer bi ga svaki put sočno opsovala kada joj nešto pokipi ili zagori. Koja se bez obzira na moje, ponekad grube reči, uvek odazivala kada bi  mi pripalo teško, držala za ruku, mazila po glavi i čekala da prođe zajedno sa mnom.

Koja mi i dalje ubrizga dozu svesti kada previše poletim i konstantno uči da se ne ubeđujem s budalama, jer sam verovatno i ja za nekoga budala. Koja me uči da nikada ništa ne bataljujem i da sve započeto sprovedem do kraja, kako me ti “repovi” ne bi kasnije proganjali.

Koju nisam lepo upoznala kao devojčica, ali čijem se savetu i iskustvu radujem sada kao žena. Koja bez obzira na sve i dalje veruje u ljude, u ljubav i u mene.

Možda vam se i ovo svidi

Zašto ne Japan?

Punjene paprike

Oči samo za tebe

Ostavi komentar

O meni

Sara Savčić

Sara Savčić

Francuski tost, a ne samo mala prženica (ne da prženici bilo šta fali), jer zna da će na kraju svaki par očiju bilo koga od nas uvek posmatrati i doživljavati na drugačiji način, bez obzira na to ko smo, odakle smo i šta imali u ovom životu.

Pratimo se na mrežama

Instagram

Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram

Prijavite se za najnovije tekstove

Francuski tost na FB