Treba znati šta hoćeš


– Saroooooo!
– Molim, moliiiiim!?
– Vidi, vidi! Treća sam danas bila na krosu! Vidi mi diplomu!
– Bravo mila, svaka ti čast!
– Znaš, ja jesam treća, ali oni su mene prvu prozvali!

Obožavam je. Mama mi je rekla, da sam je ja rodila, ne bi mogla više da liči na mene.
Juče je došla da mi se pohvali, onako sva ponosna, rumena, raščupana, sa duksem zavezanim oko stomaka i blatnjavim patikama.

Mala, ljuta, ponosna, divlja i rešena da osvoji ne samo mesto na krosu, nego i ceo svet.
Ujutru je ustala, protegla se i izjavila kako će eto, ona da osvoji jedno od prva tri mesta. Nije mogla sa sigurnošću da kaže baš koje, ali je znala da će biti među prve tri.

Ima dana kada je samo posmatram. Kad trčkara dvorištem jureći svoje kerove i zečeve, kada šeta kraj prozora ili se valja po tepihu preslišavajući se Svet oko nas. Kada pokušava da odsvira pesmicu na klaviru, posebno kad je nešto ljuta, ili kada jednostavno sedi kraj mene i crtka nešto, mumla ili tiho pevuši.

Nekad se pitam da li će zauvek ostati takva, a iskreno, jako bih volela.
Neretko se ipak desi da nesutrašive devojčice porastu i odjednom nešto počnu da se plaše svega.
Negde nestane to malo čudo koje je u sebi dok je bilo malo nosilo svu snagu ovog sveta.
Počne da bude nesigurno, sramežljivo, isfrustrirano i da odjednom nema pojma šta bi sa sobom, šta želi i hoće od sebe i svog života. Zbuni se.

Ubrzo postanemo robovi onoga kako treba i kako mora. Potapamo svoja verovanja i svoje snove. Ćušnemo u neki zapećak sve ono o čemu smo maštali dok smo bili mali i neustrašivi i mislili da je ceo svet naš.

Odjednom smo počeli više da razmišljamo u pravcu onoga šta sve nećemo i ne možemo nego svega onoga što baš, baš hoćemo.

Sedela mi je u krilu, mazile smo se nosićima, a ona je pričala bez daha, brzinom koju zamalo nisam uspela da ispratim.

– Kada ćeš imati vremena da se malo igramo?
– Evo sutra je vikend, dođi kod mene molim te da mi pomogneš da očešljam svog kerića, hoćeš?
– Daaaaa!
– Pozvaću i jednu devojčicu da se igra sa nama.
– Koju?
– Videćeš, to je iznenađenje. Ona se malo skrivala, igrala žmurke sa mnom, ali mislim da je vreme da je pozovem da opet izađe malo napolje.
– Jeeeeeej!

***

– Mama, čestitam za ćerkin uspeh danas!
– Aaaaa! Jesi videla kako ona rešila to danas da osvoji – i osvojila! Treba znati ŠTA HOĆEŠ.
– Baš vala. Osvojila je treće mesto, mene iznova i što se mene tiče – i ceo ovaj svet.

Možda vam se i ovo svidi

Zašto ne Japan?

Punjene paprike

Oči samo za tebe

Ostavi komentar

O meni

Sara Savčić

Sara Savčić

Francuski tost, a ne samo mala prženica (ne da prženici bilo šta fali), jer zna da će na kraju svaki par očiju bilo koga od nas uvek posmatrati i doživljavati na drugačiji način, bez obzira na to ko smo, odakle smo i šta imali u ovom životu.

Pratimo se na mrežama

Instagram

Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram

Prijavite se za najnovije tekstove

Francuski tost na FB