Večito nedovoljno


– Večito nedovoljno lepa. Večito nedovoljno pametna. Večito nedovoljno talentovana.

– E, upravo tako.To sam ja.

– Ne, mila, pričam ti o sebi.

– Ne razumem.

– Ništa. Tako je i meni bilo u tvojim godinama. Isto sam tako govorila.

– Ma daj, tetka, ti si žena-zmaj! Izgledaš kao avion, publika te obožava, fenomenalna si u tome što radiš, imaš brdo para, živiš život iz bajke… I naši su preponosni na tebe.

– Čuj… Nije to uvek tako bilo. Zapravo, zamalo da ne bude uopšte.

– A jeeeeste…

– Pazi, mala, da ti kažem, put do zvezda je posut trnjem. Ne kaže se džabe tako.

I nije u pitanju samo jeziv rad, žrtvovanje, pa malo sreće… Ono što je mene pretilo da poklopi su, verovala ili ne – ljudi.

Ima nas raznih, stvarno.

Kad sam bila tvojih godina, počela sam to da uviđam.

Ma koliko želela nešto, uvek su mi govorili da sam to. „Nedovoljno“. Da nemam dovoljno lepo lice. Zgodno telo. Lep glas. Vijuga u glavi. I uvek je neko drugi, po nečemu drugom, bio bolji od mene.

To me ubijalo.

Mislila sam da sa mnom nešto nije u redu. Počev od toga što nemam duge noge. Malo duži vrat. Punije usne. Veće grudi.

Preko toga što nisam uvek imala sve petice. Lepše haljine na nastupima. Što nisam ubirala više aplauza.

I onda se odjednom nešto desi. Bum.

Valjda odrasteš, eto. To se desi. Otvore ti se oči.

Vidiš mame i tate kako se, onako nemoćni povlače. Nemaju više kako da gurkaju svoje male zvezde. Nemaju više čime da plate, ćuškaju u ruke nekim kvazi uticajnim ljudima.

I onda te zvezde polako počinju da padaju. Polako, pa onda sve brže i brže.

Postaju mediokriteti. Žive od stare, izlizane slave. Na scenu stupaju prave vrednosti. Od rada sazdane.

Postaneš ponosan na sebe. Što te nikad niko nije gurao. Ili zapravo jeste. Ti neki, sad već „nedovoljni“ ljudi. Svojim ruganjem i podsmehom. Čak počinješ da im budeš zahvalan na tome.

Ali, stvar koja je najviše poražavajuća od svega, jeste što oni negde i dalje to ne kapiraju.

Volim što sam to prerasla, a znam da ćeš i ti.

Volim što mi nismo od tih koji će da se ulizuju, kite tuđim perjem, lažno osmehuju, spavaju sa ljudima do kojih im uopšte nije stalo.

Volim što smo počele od tog „nedovoljno“. Što umemo da se samodopunjujemo. Da vremenom postajemo sve snažnije i bolje.

Zato ti kažem.

Ne boj se. To nedovoljno, nikako, ali nikako neće ostati večito.

Možda vam se i ovo svidi

Zašto ne Japan?

Punjene paprike

Oči samo za tebe

Ostavi komentar

O meni

Sara Savčić

Sara Savčić

Francuski tost, a ne samo mala prženica (ne da prženici bilo šta fali), jer zna da će na kraju svaki par očiju bilo koga od nas uvek posmatrati i doživljavati na drugačiji način, bez obzira na to ko smo, odakle smo i šta imali u ovom životu.

Pratimo se na mrežama

Instagram

Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram

Prijavite se za najnovije tekstove

Francuski tost na FB