Katarina Ranković: Na kraju se računa samo kakav si čovek bio


Iskreno, postoje ti neki ljudi koje bi najradije spakovao u nekakvu sjajnu malenu kutiju, brižno je čuvali i svuda nosili sa sobom i koju biste, kad god vam ustreba mrvica magije, nečeg posebnog, inspiritavnog, optimističnog i jednostavno božanstvenog, samo otvorili i tada bili sigurni da je sve dobro.

Katarina je jedno takvo blago, koje je zaista prilivilegija imati kao tu posebnu osobu u životu.
Nepresušni izvor kreativnosti, ljubavi, prava hodajuća umetnost. Bilo da svira, peva. igra, glumi, ili jednostavno samo govori, posmatra i svojom toplinom zrači i isceljuje duše koje se slučajnošću obavezno sa njenom sretnu.

Puno puta sam do sada imala priliku da ispratim njen rad i njenu umetnost, dakle njen život. Sa Ljubicom kada kreativno rasplamsava, ali i kada je svojim performansom Healing poklonila sebe i svoje srce svim posetiocima galerije Haos prošlog novembra.

Sa neizmernim zadovoljstvom sam ugostila svoju dragu Kaću u okvirima Francuskog tosta, koja kao i uvek, nije izneverila da me na najdivniji mogući način iznova seti koliko je ovaj život jednostavno – lep.

 

Koju misao često izgovoriš u sebi?

Ah, meni se toliko najrazličitijih misli vrzma, toliko oscilacija u njihovim intenzitetima postoji, u pričama koje nose, da mi je teško izdvojiti jednu. Možda postoji jedna koja je najčešće reakcija na svet oko mene, a to bi bila: „Ajme, koja prelepotičnost!“ ili „Samo rasplamsano!“. Shvataš sada, draga moja, o čemu pričam? Nije lako sa takvim mislima. 🙂

Do čega ti je najviše stalo?

Ljubavi. Pod tom rečju u ovom kontekstu podrazumevam te niti koje se nazivaju „ljubav“, niti koje me povezuju sa mojom porodicom, mojim „preljepicama“ i mojom muzikom. Do te niti zbog koje imam toliko divnih ljudi oko sebe, zbog kojih mi je stalo da stvaram i udišem punim plućima život.

Kada si bila najponosnija? Postoji li neki trenutak koji pamtiš kada te je bio stid?

Pamtim jedan trenutak. Moja majka je čitala odlomak iz njene knige. Kako je čitala poslednju rečenicu, susreli su nam se pogledi. Bila sam najponosnija ćerka, jer je ispred mene stajala žena, zbog koje sam većim delom danas ovde gde sedim i ispisujem ove misli. Ah, stid … Nažalost, najčešće me je stid nekulture i površnosti koju svakodnevno vidim u najlepšem gradu na svetu i što ne može biti epitet „belog grada“ zbog okoline i svih nas. Stid me je kada u pozorištu pre predstave zamole da isključiš telefon, a tebi opet u sred trećeg čina zazvoni. Najviše me je stid, što nas nije stid toga i ne težimo promenama i stid nas je rada – rada na sebi.

Koja su mala zadovoljstva koja ti nepogrešivo izmame osmeh?

Iznenađenja. Ona mala i prijatna. Čokolada, cvet, neplanirani susret sa dragom osobom i pevanje do ranih časova i svitanja sa prijateljima. Ta mala iznenađenja od velikih ljudi srca mog.

Po čemu bi volela da te ljudi pamte?

Volela bih da me se sete sa osmehom i da možda zapevuše neku od melodija koje su proizašle iz neke moje inspiracije. Dakle, po onom istinskom i dobrom u čoveku, jer se po meni nekako na kraju računa samo kakav si čovek bio.

Kako se pobeđuju strahovi? Kako se ti boriš sa svojim i da li pamtiš kada si zbog nekih iskoračila iz svoje zone komfora?

Da, imam mnogo strahova. Kako se borim? Još uvek se sa mnogima nisam izborila i to mi na kraju donese i poneku dobru stvar, verovala ili ne. Znaš, uglavnom kada sam bila najviše uplašena, ujedno sam bila i najhrabrija. Najhrabrija da se probijem kroz strah i prođem kao kroz „portal“, koji me je skoro uvek vodio u neke paralelne univerzume i iznedravao je iz mene ideje koje slobodno mogu reći i danas živim, kako kroz profesiju, tako i kroz ono što se zove život. Tako da, da, imala sam ih i strahova još imam i nemam „lek za prevazilaženje“ niti savet, sem da pustite da vas odvedu na mesta o kojima niste ni sanjali. Može biti čarobno.

„Smatram da od života dobijemo tačno onoliko koliko možemo da „podnesemo“ u datom trenutku. Tako da, ukoliko postoje situacije u kojima nešto što pokušamo ostvariti ne dovršimo na način na koji smo prvobitno zamislili, baš to svetlo do kog smo stigli nam osvetli put za nešto neotkriveno, bliže srcu našem.“

Koji osećaj nikada nećeš zaboraviti?

Zagrljaj sa porodicom koja me je iznenadila dolaskom na performans „Healing“, koji je sam po sebi bio nešto što će ostati zauvek urezano u mojoj biti. Svi ti ljudi, energije, ljubav i sva ta bol kroz ceo taj novembarski dan.

Čije viđenje sebe uvažavaš? Ko su ljudi koji su ti pomogli da se oblikuješ i postaneš sadašnja verzija sebe?

Prvenstveno moja porodica. Sva ta poezija, priče i naši dugi razgovori, putovanja i emocije su nešto što sam usvojila i što je napravilo temelj moje duše. Na te temelje, cveće koje je zasađeno i koje pupi i raste, to su moji prijatelji, moja druga porodica, oni su deo moje svakodnevnice i nešto što me drži kada posustanem. Taj sunčev zrak koji sve to obasjava, jesu muzika i klavir, dve stvari koje ništa ne očekuju, a daju bezrezervno sebe meni, u svakom trenutku mog života i empatski oblikuju moje raspoloženje i ono što čini male stvari dana – koji čine život.

Kada bi prekršila zakon?

’Zabranjene’ stvari su mi uvek bile „primamljive“. To je valjda taj „škorpijski“ zodiac u meni. :) Možda bi mi najveći izazov bio da se „prošvercujem“ u najrazličitija prevozna sredstva, obiđem svet, uđem u Bakingemsku palatu, popijem čaj sa kraljicom i princom Vilijamom, prođem čuvare i vidim najskrivenija umetnička dela, skrivena od javnosti. Eto, naspram tog hedonizma, zakon gubi na vrednosti.

Da li je važnije voleti ili biti voljen?

Jedina misao koja u potpunosti opisuje kako ja to doživljavam jeste rečenica Nat King Cole-a: „The greatest thing you’ll ever learn is just to love and to be loved in return.“

Je li u redu nekada odustati?

Smatram da od života dobijemo tačno onoliko koliko možemo da „podnesemo“ u datom trenutku. Tako da, ukoliko postoje situacije u kojima nešto što pokušamo ostvariti ne dovršimo na način na koji smo prvobitno zamislili, baš to svetlo do kog smo stigli nam osvetli put za nešto neotkriveno, bliže srcu našem u tom trenu i onda samim tim, mi nismo odustali, već smo samo težinu i preokupaciju prebacili na neki drugi ugao koji nam je u tom trenu ’svetlo’ jače obasjalo i privuklo nas k njemu.

Da možeš opet sve ispočetka, da li bi koračala istim putem, ili bi nešto ipak uradila drugačije?

Sve dobro i ono malo manje dobro što mi se dešavalo i dešava u životu je upravo ono što čini mene. Možda bih tome dodala više zagrljaja sa ljudima koji više nisu deo mog života, možda bih volela da znaju da mi nedostaju. Sve ostalo je tu i dobro je, baš tako kako se dogodilo, jer da nije bilo tako, ko zna da li bismo ti i ja danas razgovarale i da li bi se ova divna energija i ljudi dogodili mom postojanju.

Šta pevušiš ovog proleća?

Kako sam deo projekta sa čarobnicom Oljom Lozicom i ostalim vilama i vilenjacima „Zagrebačkog Kazalista Mladih“, uglavnom su to melodije koje su obeležile ovo proleće i naš kreativni proces i rad na istim.

Imaš li da podeliš neki lep plan ili vest s dolaskom lepog vremena?

Upravo to je proces koji sam spomenula, a vezan je za Zagreb, Ferčecove „Radnice u gladovanju“ i taj divni ZKM i moje divne prijatelje koji mi ulepšavaju svaki dan boravka tamo.

Šta bi poručila prženici koja veruje da od nje nikada neće biti francuski tost?

Budi srećna mala moja Prženice. Tako bronzana, mirisna i primamljiva. Zavešćeš sve te francuske tostove, pa će onda nastati ljubavne priče, a magija Prženice i Francuskog Tosta će ostati jedinstvena i zasebna, kakva i treba – prelepotična.

Naslovna fotografija: Lili Zaneta Photography

Fotografija iz teksta Ksenija Ćuk, stajling Mo Clothing

Možda vam se i ovo svidi

Ostavi komentar

Pratimo se na mrežama

Instagram

Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram

Prijavite se za najnovije tekstove

Francuski tost na FB