Žana Poliakov: Jedino čime možemo da upravljamo jesu naše misli


Zatekla sam je u najomiljenijem izdanju, kako bosonoga uživa u slatkim plodovima kajsije i breskve i čeka prve malinice kad će da pristignu na ranč.

U prošlom navratu svog druženja sa Žanom u razgovoru koji možete pročitati OVDE, dotakle smo se mnogo čega, između ostalog nekih novih ideja, životnog balansa i ljubavi, jer da se ne lažemo – o ljubavi uvek bude reči.

Sada vas bez daljeg odlaganja pozivam da se udubite i uživate u jednoj posebnoj francuski tostiranoj priči koju sam skrojila zajedno sa Žanom Poliakov – čarobnicom koja je od života neosporno napravila jedno pravo malo umetničko delo.

***

Koju misao često izgovorite u sebi?

Joj, što je ovo zabavno, ili koliko je ovde lepo.

Do čega Vam je najviše stalo?

Uh, ako na to odgovorim neko će se sneveseliti a meni je stalo do toga da se osećamo dobro. 🙂

Pamtite li najponosniji trenutak do sad? Postoji li neki kada Vas je bio stid?

Verovatno je bilo mnogo trenutaka kad sam bila ponosna na sebe ali nije da ih držim u glavi stalno. Dođu i prođu. Poslednje čega se sećam je kad sam uspela da provalim kako Amazon funkcioniše, ili kad sam ponovo savladala pravljenje web sajtova. Ili kad sam shvatila da sam 5 meseci bila u Aziji, uvek pored mora, gde je toplo a ja bosonoga kontesa, dok je u Evropi bila zima. Pritom sam za to vreme radila, pisala, uživala, pomagala drugima da rade na svojim knjigama i prolaze kroz sopstvene sabotaže i strahove… I bila baš produktivna. Onda, ovih dana kad sam shvatila da kako sam zamislila da živim pre 5 godina da sam taj petogodišnji plan i ostvarila a da ne umem baš da objasnim kako. It’s a kind of magic.

Kad sam prelazila iz 39 na 40 neko vreme sam kontemplirala o postignutom (so lame, I know – al’ me uhvatila neka sumaciona kriza 🙂 i godinama koje su prošle. Kontemplacija je bila dosta intenzivno putovanje kroz prošlost, suočavanje, kao neka revizija, zapravo – zaključila sam da sve čime sam se ikada bavila je bilo nešto u šta sam verovala, bila opsednuta, pasionirana, posvećena i očarana… I da sam uradila najbolje što sam mogla u tom trenutku te da me i dan danas ničega nije stid.

That was a very good moment.

Koja su to mala zadovoljstva koja nepogrešivo izmame osmeh?

Vi znate da se ja smejem i kad mi nešto nije po volji ili kako sam zamislila.

Uvek je zgodna prilika za stand up komediju.

Promeniti energiju i fokus sa problema prebaciti na polje gde rešenje može da se pojavi. Stoici bi rekli – Mi patimo više u našoj mašti, imaginaciji nego u realnosti.

Kakvi biste voleli da ostanete i postanete, a po čemu biste voleli da Vas ljudi znaju i pamte?

Tja, pa htela sam da budem komičarka.

Kako se pobeđuju strahovi? Koji su (bili) Vaši i sećate li se kada ste zbog nekih od njih iskoračili iz svoje zone komfora? 

Strah je sastavni deo ove igre zvane život. Svi se bojimo nečega, nekoga, ali to je sasvim u redu. Živi smo pa nas je strah. Big deal. Slušala sam ljude koji pričaju kako kada budu stekli samopouzdanje, e onda će uraditi nešto! To mi je preslatko i smešno. Pa, samopouzdanje se stiče upravo tako što uradiš to čega te je strah.

Naučiš da plivaš tako što uđeš u vodu i probaš, ne tako što čekaš da te prođe strah od vode. Isto tako naučimo i da vozimo, da pišemo, da vodimo ljubav…

Posle nekog vremena igre sa iskorakom iz zone komfora, malo sam postala addict. Sad svako malo „moram“ da smislim nešto novo, da pomerim svoje granice.

Koji osećaj nikada nećete zaboraviti?

Ne živim u prošlosti. Sve važne osećaje sam zapisala u svojim pričama, tekstovima, knjigama ili pak kroz journalogue (tako ja i dan danas zovem svoj blog, www.cyberkuhinja.com) i to je magija pisanja – kao da su nastali samo da bi ih zapisala a potom me oslobodili i nestali. Mislim da je to neka vrsta „dosta dobre i korisne bolesti“ – zaboravljam brzo, prepuni mi se hard disk te moram da zapišem što pre, inače gone, baby, gone forever.

Te tako pretvorim sve u nešto dobro.

photo by Jelena Gradimir

„Svi se bojimo nečega, nekoga, ali to je sasvim u redu. Živi smo pa nas je strah. Big deal. Slušala sam ljude koji pričaju kako kada budu stekli samopouzdanje, e onda će uraditi nešto! To mi je preslatko i smešno. Pa, samopouzdanje se stiče upravo tako što uradiš to čega te je strah.“

Da Vam se opet ukaže prilika da nešto u svom životu ponovite, da li biste koračali istom stazom, ili biste nešto ipak drugačije uradili? U kojoj meri ste samostalno držali konce svog života u rukama? 

Pa to je zabluda da mi držimo konce svog života u rukama. Kao i to da bilo šta možemo da kontrolišemo, pogotovo okolnosti a nismo osvestili da sve u našem telu radi besprekorno ako se mi ne mešamo i bez našeg znanja i volje. Dišemo samo tako, srce kuca svojim ritmom, mi ne upravljamo njime… Tako da jedino čime možemo da upravljamo jesu – naše misli. Tako da mislim da sve što se dešava ima svrhu i da je sve bilo dobro za mene, mogu da budem samo zahvalna.

Koliko je važno šta drugi misle o tome kako živimo i šta radimo? Čije viđenje sebe uvažavate? Ko su ljudi koji su ostavili traga u Vama i uticali na to da postanete sadašnja verzija sebe?

Drugi nam jesu važni jer su drugi ljudi naše ogledalo. Mi se ogledamo u drugima. zato je važno čime i sa kime smo okruženi, ko je tih 5, 7, 8 ili 11 osoba sa kojima smo se u kontaktu stalno. Šta gledamo, čitamo, slušamo, jedemo, konzumiramo…

Nekim ljudima je stalo do mišljenja drugih mnogo intenzivnije možda nego meni, no ja sam interni tip. Meni je važno šta ja mislim o sebi i onome što radim, tako donosim odluke. Bitan mi je moj osećaj u stomaku. Ako sam ja dobro sama sa sobom, onda me i drugi tako vide.

Jedna sam od onih koja na svojoj skali vrednosti najviše vrednuje – prijateljstvo. Moji prijatelji utiču na mene kako i ja na njih a moje prijateljstvo sa ljudima je počelo zapravo sa knjigama. Mislim da sam negde zapisala, u nekoj od svojih knjiga da me je pitala prijateljica sa kojom sam bila u nekom konfliktu, kako sam ja ranije rešavala takve “relativno neprijatne“ situacije. Ona je zapamtila moj odgovor koji nikako nije bio u domenu očekivanog – Ne znam, ja sam se družila sa knjigama.

Tome se i dan danas smejemo.

Postoji li situacija u kojoj biste se osmelili da prekršite zakon?

Ne poznajem dovoljno zakone, te ih sasvim sigurno kršim na svakom koraku.

„Ne volim ni zakone ni pravila i ne volim da me oblikuje društvo. To nisam onda ja. Nijemi nepoznato da budem sama protiv svih, da se jedina ne slažem i da jedina mislim drugačije. A ovo vreme kad nas sve pritiska sa svih strana jeste vreme za junake, sad padaju maske i sad se vidi ko je kakav. U ovakvim vremenima, naša ljudska odgovornost leži u tome da li ćemo izabrati da živimo u energiji straha koja nam se servira ili u energiji ljubavi gde leži svaki naš kreativni impuls, stvaralaštvo i sloboda – sam život. Šta ćete vi izabrati?“

Ovo sve piše u knjizi I AM LOVE, još jedna knjiga o zbunjenosti, izdavač Vulkan, 2012.

 

photo by Jelena Gradimir

„Nekim ljudima je stalo do mišljenja drugih mnogo intenzivnije možda nego meni, no ja sam interni tip. Meni je važno šta ja mislim o sebi i onome što radim, tako donosim odluke. Bitan mi je moj osećaj u stomaku. Ako sam ja dobro sama sa sobom, onda me i drugi tako vide.“

Da li je važnije voleti ili biti voljen?

Kako kome, onima kojima su kontrola i sigurnost važni je važnije da budu voljeni. Ako tražiš garancije u ljubavi, ljubav nije ono što tražiš.

Osho bi rekao: „Ko god ljubav traži on pati jer ljubav se ne može dobiti, ljubav se može samo dati.“ Meni se to svidelo.

Da li je nekada okej reći: „Ja odustajem“?

Naravno, nikad nije kasno da kažemo „odustajem od borbe“. I da se okrenemo onome što nas veseli i što zapravo želi da se manifestuje kroz nas. Obično je to nešto što nama ide lako i toliko jednostavno da i ne primećujemo da radimo nego kao da se zabavljamo. No work, all play.

Leto je tu, šta pevušite ovih dana?

Kod mene je leto uvek. Ovo mi je pokazao prijatelj te sam osvestila da su mi jako važni ljudi koji mi otkrivaju nova mesta, nove horizonte pa i novu muziku. 🙂

 

No, posebno sam se obradovala bendu irieFM, kakvi muzičari.

Šta biste rekli tužnoj prženici koja sanja o tome da postane francuski tost? 

Divna si upravo takva kakva si.

***

Photo credits >>> Jelena Gradimir

Možda vam se i ovo svidi

Ostavi komentar

O meni

Sara Savčić

Sara Savčić

Francuski tost, a ne samo mala prženica (ne da prženici bilo šta fali), jer zna da će na kraju svaki par očiju bilo koga od nas uvek posmatrati i doživljavati na drugačiji način, bez obzira na to ko smo, odakle smo i šta imali u ovom životu.

Pratimo se na mrežama

Instagram

Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram
Instagram

Prijavite se za najnovije tekstove

Francuski tost na FB